calendrier

 

David Albahari

Biographie

David Albahari (1948) est un écrivain et traducteur serbe vivant aujourd'hui au Canada. Il a publié neuf recueils de nouvelles et onze romans en serbe, comme Sangsues (roman, 2005) et Mrak (Ténèbres) (nouvelle, 2006). Son recueil de nouvelles La Description de la mort a obtenu le Prix Ivo Andrić du meilleur livre de nouvelles publié en Yougoslavie en 1982. Son roman L'Appât a remporté le prix NIN du meilleur roman publié en Yougoslavie en 1996, de même que le Balcanica Award et le Berlin Bridge Prize. Ses livres ont été traduits en seize langues.

David Albahari a traduit en serbe de nombreux livres d'auteurs contemporains britanniques, américains, australiens et canadiens, comme Vladimir Nabokov et Thomas Pynchon. Il est membre de l'Académie serbe des Sciences et des Arts, et est le fondateur de Pismo, un magazine consacré à la littérature mondiale.

Top

Texte d'Auteur

CRVENI LEPTIR

U početku su mladić i devojka govorili istovremeno, a onda su pauze između njihovih rečenica postajale sve duže i duže, sve dok na kraju nisu oboje zaćutali. Tada se mladić osvrnuo oko sebe i upitao kako se zove restoran u kojem su sedeli.

"OR Espresso Bar", rekla je devojka. Izgovorila je to kao da pokušava da se priseti neke davno zaboravljene pesme.

„Simpatično mesto", nastavio je mladić, „šteta što nisam ranije dolazio."

„Dolazio si", rekla je devojka.

„Ne", odgovorio je mladić, „nikad."

„Tada sam radila u hotelu Mariott i ti si me sačekao, ali padala je kiša i ušli smo u najbliži restoran."

 Mladić se zamislio. Progovorio je tek onda kada je devojka bila sigurna da neće više ništa reći. "Ne", rekao je, „to nisam bio ja, to nije bio ovaj restoran, a ko zna da li je tada doista padala kiša." Odmerio je devojku kroz poluspuštene kapke i upitao je: „Šta si ti uopšte mogla da radiš u takvom hotelu?"

Devojka pomisli na nož, na otrov zmije, na tišinu koja sledi posle umiranja i odluči da ćuti. Istog trena, kao po dogovoru, u restoran stupi starica sa korpom punom ruža. Krenula je pravo prema stolu za kojim su sedeli mladić i devojka, izvadila ružu iz korpe i spustila je na sto između njih. Pokušala je da stavi ruže i na druge stolove, ali osoblje restorana joj je preprečilo put i nateralo da izađe. Ruža je ostala na njihovom stolu, pomalo iskošena prema mladiću. Nije to ni bila ruža već pupoljak, krupan i poprskan sa nekoliko kapi vode. Mladić spusti kažiprst na pupoljak i gurnu ga na devojčinu polovinu stola.

„Ne", reče devojka, „to nije moje, to je tvoje." Gurnula je pupoljak nazad prema mladiću i pritom upotrebila obe ruke, kao da kotrlja balvan.

Mladić je osetio celu dužinu grančice i čuo kako sto krcka pod teretom ruže. Setio se da je negde pročitao da ruža spada u stvari koje je gotovo nemoguće prevariti. Lakše je prevariti ljudsko srce, pisalo je u tom tekstu, nego jezgro ruže, pogotovo pupoljak. Ako hoćeš doista da sačuvaš neku tajnu, pisalo je dalje u tom tekstu, onda je šapni u pupoljak. Čak i kada poraste i pretvori se u ružu, pupoljak će ćutati kao zaliven.

Mladić ponovo spusti kažiprst na pupoljak, a devojka reče kroz stisnute zube: „Nemoj ni da pomisliš."

Mladić podiže kažiprst i zagleda se u njega kao da pokušava da prođe kroz lavrint upisan u njegovoj koži. Prineo je kažiprst nosu i omirisao ga, potom ga liznuo. Liznuo ga je vrhom jezika, ali nije osetio nikakakv ukus. „Moja koža", rekao je, „miriše kao da nije moja."

Devojka je ćutala. Pupoljak ruže, pomislila je, baca preveliku senku. Uskoro, pomislila je, neće ništa moći da vidi. Sedeće u mraku kao ugašena sveća.

„Šta misliš", upitao je mladić, „da li je ruža antioksidant?"

„Ruža, antioksidant?" ponovi devojka. „Kako je tako nešto uopšte moglo da ti padne na pamet?"

„Ako može čokolada", uzvrati mladić, „zašto ne bi mogla i ruža?"

Devojka je ćutala. Na neke stvari, pomislila je, nikada ne treba odgovarati.

Mladić je čekao neko vreme, a potom se polako prignuo prema devojci i šapatom je,  kao da je strepeo da će ga čuti neka neželjena osoba, upitao zar stvarno misli da između čokolade i ruže postoji neka razlika.

„Naravno da postoji", rekla je devojka, „i to ne jedna nego hiljadu."

Mladić je zatražio da čuje bar jednu od njih. Pritom se prignuo još malo prema devojci i svakog časa, pomislila je ona, mogao je da se stropošta na nju.

„Dakle?" upita mladić.

„Kao prvo", reče devojka, „čokolada se jede a ruža ne..."

„Ko to kaže?" upitao je mladić. Ponovo se uspravio i sada je štrčao iznad devojke kao jablan ili, bar, kao topola. Ispružio je ruku, naglo otkinuo pupoljak i gurnuo ga u usta. Pupoljak je bio suv i mladiću se učini da žvaće somot. Počeo je snažnije, čvršće da grize latice, nadajući se nekom soku, ali latice su ostale suve i drobile su mu se u ustima kao osušeni keks. Nije se usuđivao da počne da ih guta jer je bio uveren da će mu zapušiti grlo. Najradije bi ih ispljunuo, ali pomisao na devojčin smeh terala ga je dalje. Podigao je pogled prema njoj i u njenim očima pročitao priču koju joj je jednom ispričao. Glavnom junaku te priče povremeno su iz usta, u nepredvidljivim razmacima, izletali leptirovi. Tada je rekao devojci da je to priča Jukio Mišime, što je bila laž. Doduše, laži su nam ponekad potrebne, zaustio je da kaže devojci, ali kada je otvorio usta, sažvakane latice sjuriše mu se u grlo i on, lišen vazduha, poče da pada sa stolice.  Padao je dugo i već je pomislio da nikada neće pasti kada njegov obraz tresnu na pod i crveni leptirić, manji nego što ga je zamišljao, mada ipak leptir, uzlete prema tavanici. Mladić pokuša da ga pokaže devojci, ali više nije imao kažiprst. Onda mu je nestao i srednji prst, potom palac, pa lakat, a malo kasnije, sasvim malo kasnije, nije od njega ništa ostalo. Jedino je njegov pogled pokušavao nešto da kaže uzdrhtalom leptiru. Međutim, kao i svi leptirovi, ni ovaj nije nikoga slušao. Pa ni sebe.

Top
Passa Porta
2.04.12 > 30.04.12

Bookmark and Share Retour